Логика

Логика укратко 

Ентимем и сорит

Ентимем је силогистички закључак у коме недостаје било једна од премиса, било конклузија. Он, заправо, осликава стварни ток мишљења или комуникације где закључивање изводимо у скраћеном облику, прећуткујући или подразумевајући неке од корака зато што су „очигледни” здраворазумском мишљењу, односно напросто рачунајући да допуну обавља интелигенција особе којој се обраћамо. Наравно, ту је увек опасност да се ослонимо на то неизречено а подразумевано, па да заправо прихватимо здраво за готово и закључак који није ваљан или му нека од премиса (прећутана, наравно) није тачна.

Пример:

Молијер: „Лицемерство је помодан грех, а сви помодни греси важе као врлина.” (Дон Жуан, 5. чин). Допуњено до конклузије: „Лицемерство је врлина“.

Да бисмо осигурали тражену ваљаност закључка, ентимем треба реконструисати до пуне форме силогизма, и то следећим поступцима:

  1. утврдити шта је изостављено, конклузија или премиса, и која;
  2. увести недостајући суд;
  3. изразити читаву конструкцију у стандардној форми категоричког силогизма, која у ситуацијама у којима се јавља ентимем одсуствује (абревијације у изразима, редослед тврдњи, језички везници прикривају логичке);
  4. проверити силогизам неком од претходно изложених метода (усаглашеност са општим правилима или правилима за фигуру, свођење на апсурд, Венови дијаграми)

Пример:

Свако лицемерство је помодан грех.                         Сви помодни греси важе као врлина.

Сви помодни греси важе као врлина.                         Свако лицемерство је помодан грех.

Нека од врлина је лицемерство.                                   Свако лицемерство је врлина.

Реконструисани силогизам одговара IV фигури, ААI модусу, и допуњен је одговарајућим партикуларним судом у конклузији; ако се промени положај премиса (а тиме и средњег појма), он може бити образован и као силогизмам I фигуре, у AAA модусу, јер ова фигура допушта да се из две универзално-афирмативне премисе изведе иста таква конклузија.

је форма закључивања у , ситуација је управо супротна. Уколико не располажемо формалним познавањем силогизма, тешко ћемо бити у ситуацији да интуирамо да ли је закључак изведен правилно, поготово ако број премиса премаши три.

Сорит (гр. soros – гомила) је форма силогизма која се примењује када правимо више корака у посредном закључивању, тј. нанижемо више силогизама, тако да се свака међуконклузија подразумева као неизражена премиса, на њу додаје по једна нова, и на крају само изводимо коначну конклузију. Закључни суд повезује један од термина из прве са једним од термина из последње премисе, док се сви термини из преосталих премиса могу третирати као низ уметнутих (привремених) средњих термина. Уколико је сваки од силогизама, узет појединачно, правилно изведен, тада је и сорит ваљан. Али, антички логичари су нам понудили могућност да разаберемо структуру и овако нагомилане творевине, у виду два правила за њену ваљаност, при чему се та правила примењују на две могуће стандардне форме сорита. Ти облици зависе од тога да ли прву премису постављамо као „малу”, са појмом који је субјекат конклузије, а последњу као „велику”, где ће бити пласиран предикат конклузије (Аристотелова верзија), или чинимо обрнуто (Гокленова верзија). Преостали појмови који се сукцесивно смењују, час на месту „привременог” предиката (односно, субјекта у Г. верзији) а потом „привременог” субјекта (предиката у Г. в.) само су средњи појмови, којих сад има коначно много, и имају функцију  баш као и у једноставном силогизму с две премисе.

Аристотелова верзија:                                                          Гокленова верзија:

S     (i) а   M1                                                                                                                           M1 (e) a    P

M1        a   M2                                                                                                                             M2      a    M1

M2 (e) a  P                                                                              S   (i)  a    M2

S (i,a,e,o)  P                                                                            S (i,a,e,o)  P

У сориту се закључивање изводи у складу са правилима прве фигуре (што важи за обе верзије стандардне форме, без обзира што Аристотелова поставља прво мали појам – положај средњег појма у односу на преостала два је оно што се рачуна). Проучавајући ту фигуру, уочава се да се веза између S и М не сме прекинути негативном копулом, јер би тада однос М и P постао небитан за однос између S и P, па исто важи и овде.

Правила су, дакле, следећа:

  1. Све међупремисе су А судови (како би се бар једном расподелио сваки М, притом да се не прекине веза S и P);
  2. Ако је нека премиса уопште негативна, онда је то само „велика” (прва или последња, у зависности од стандардне верзије); у том случају, и конклузија је негативна;
  3. Ако је нека премиса уопште партикуларна, то онда „мала”, у којој се јавља субјект конклузије; сходно томе, и конклузија ће бити партикуларна.

Према томе, и у сориту имамо сва четири ваљана модуса прве фигуре, сва четири типа категоричког суда у конклузији, с тим што би њихови називи овде могли бити одговарајуће модификовани (нпр. barbaaa…ra, celaaa…rent, daaa…rii, feaaa…rio).

Начин да се провери ваљаност сорита је да се провери примена ових правила, или да се унесу изостављене међуконклузије, и тако структура рашчлани на посебне једноставне силогизме.

Тада производимо један посебан ланац закључака који нису независни, већ конклузија једног представаља премису наредног. Ова творевина носи назив полисилогизам, и баш као сорит, има два стандардна облика на основу редоследа крајњег малог и великог појма.

Вежбе:

Препознавање

Конструкција примера

Пример: фиктивни сорит у Молијеру!

Критички настројени Дон Жуанов слуга Зганарел (у наставку 5. чина) : „О небеса! Шта ја то чујем! Да би слика била потпуна, још вам је само лицемерство недостајало – ово је већ доиста врхунац безбожништва. Господине, ово је већ и за мене доста, и не могу ћутати… Знајте, господине, да крчаг иде дотле на воду док се не разбије; а као што врло добро вели онај, не знам који писац: човек је на овом свету као птица на грани; а грана, опет, избија из дрвета; а оно што избија из дрвета живи према добрим начелима; а добра начела вреде више него лепе речи; лепе речи се сретају на дворовима; а на доровима су дворани; дворани, пак, иду за модом; а мода је плод фантазије; фантазија је својство душе; душа је оно што нам улива живот; живот се свршава смрћу; смрт нас опомиње на небо; небо је изнад земље; земља није море; морем бесне буре; буре ударају о бродове; бродовима су потребни добри кормилари; добар кормилар је опрезан; опрезност није својство младог света; млад свет треба да слуша старије људе; старији људи воле богатство; богатство чини људе богатима; богаташи нису сиромашни; сиромаси имају многих потреба; потребе не знају ни за какве законе; ко живи без закона, живи као дивља звер; и, према свему томе, ви ћете бити проклети и отићи ћете на дно пакла.”

Вежбе – Примена и трансфер

Препоручујем, на првом месту, да не претерате са количином премиса у сориту, занећете се као овај јадни квази-логичар, изгубићете мисаони ток, а вероватно и поенту. Зганарел је по свој прилици желео да буде убедљив и отуда овај аргументативни ток, на крају ког конклузија делује као неизбежан и једини исход. Само, да ли је она правилно изведена (не говоримо о истинитости)?

Због чега овај мисаони ток не може бити прихваћен као ваљан?

 

 

Шелинг (Friedrich Wilhelm Joseph von Schelling) 1775 – 1854

Шелинг иако под утицајем Фихтеа, развија сопствени филозофски ситем који назива објективни идеализам или филозофија идентитета.                                      Fridrih Šeling

Дела: „Систем трансценденталног идеализма“                                                                                    “ Увод у филозофију митологије“                                                                                         Према Шелингу нити идеализам нити реализам могу да објасне стварност. Филозофија природе полази од објекта тј саме природе, док трансцендентални идеализам полази од самосвести.                                                                                                   Шелинг каже да се човек према свету може односити теоријски (ако полази од несвесне природе) и практично (ако полази од самосвести). Нажалост, ни једним приступом се не стиже до апсолута, већ до идентитета. Тако, треба разликовати обично сазнање, које полази од несвесног искуства а завршава у интелектуалном опажају и филозофског сазнања које полази од интелектуалног опажаја.                     Филозофско сазнање започиње аксиомом идентитета којим тврди да се изван ума не налази ништа, јер ум обухвата целокупну стварност која је и сама несвесна интелигенција. На тај начин Шелинг одређује природу као видљиви дух, а дух као невидљиву природу. Шелинг природу схвата као систем несвесних умних радњи које се дијалектички развијају од неорганске до духовне природе.                            Шелинг апсолут налази у уметности, јер филозофија уметности обједињује свесне и несвесне делатности и природу самосвести.                                                             Дакле, апсолутни идентитет, према Шелингу  може се схватити преко интелектуалног опажаја у ком схватамо апсолут у непосредности његовог постојања.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Фихте (Johan Gotlieb Fichte) 1762-1814

Дела:

  • „Основа целокупног учења у настави“
  • „Увод у учење о науци“
  • „Систем учења о моралу“

Фихте је био Кантов следбеник, покушао је да реши тешкоће у Кантовој филозофији али се Кант оградио од овог покушаја те Фихте развија сопствени филозофски систем који назива Субјективни идеализам. 

Фихтеова филозофија у средишту свог учења има појам људске слободе.  Фихте захтева да филозофија као строга наука (Wissenschaftlehte) буде утемељена на једном принципу. Принципу слободе! То је принцип слободног деловања ЈА. Фихте наглашава делатни карактер ЈА. Ова делотворна радња (Tathandlung) представља спонтани процес, па је ЈА слободно и независно. ЈА има и границу свог деловања, ове препреке ЈА представљају представу о природи Не-ЈА. ЈА тако увиђа да у свету постоје и друга слободна бића Уважавањем слободе других долазимо до норми које смо дужни да поштујемо, тј да поштујемо слободу других. Усклађујући своју вољу са другима Фихте сматра да „Ти треба да будеш самосталан (аутономан)“.

… за филозофа човек мора да буде рођен, за от одгајен и да самог себе за то одгаја: међутим, човек се никаквим људским умећем не може таквим направити…

Фихте, Учење о науци

Helenističko – rimski period

Ovaj period pored Akademije i Likeja obuhvata dve nove škole i to stoičku i epikurejsku školu. I jedni i drugi su davali praktične savete kako treba živeti.

Stiocizam je dobio ime po svom začetniku Zenonu sa Kipra, koji je svoje učenike okupljao pod ukrašenim tremom (stoa poikile), pa otuda i njihov naziv stoičari.

Резултат слика за helenisticko razdobljeStoici su vrhunsko dobro videli u vrlini koja se ogledala u mudrosti, hrabrosti, umerenosti, pravičnosti. Tako da je srećan onaj ko nađe meru svemu. Njihovo etičko načelo je živeti u skladu s prirodom. To je značilo da ljudsku prirodu treba uskladiti sa božanskom, tj naći unutrašnje duševno spokojstvo.

Epikur je svoje sledbenike počeo okupljati u jednom vrtu, pa su ih u početku nazivali „filozofi iz vrta“. Za razliku od stoika, koji su svi mogli postići mudrost, Epikur je bio jedini učitelj. Ð ÐµÐ·ÑƒÐ»Ñ‚ат слика за epikurejci Epikur je definisao filozofiju kao „delatnost koja istraživanjima i razmišljanjima ostvaruje srećan život„. Epikurejci smatraju da je osećaj zadovoljstva odnosno izbegavanje bola jedino čemu treba težiti. Da bi se postiglo zadovoljstvo treba naučiti kako da se izbegne svaki bol. Telesni bol se izbegava čuvanjem zdravlja, a to se postiže umerenošću u jelu, piću i drugom. Duševni bol je složeniji jer treba upoznati uzrok patnje a među najznačijnijim je strah. Strah od smrti i strah od neizvesnosti o večnom životu. Epikurejska teza je „smrt nas se ništa ne tiče, jer dok postojimo, smrti nema; kad ona dođe, onda nas nema jer više ništa ne osećamo“.

Aristototelova etika

Aristotel u Nikomahovoj etici opisuje vrline koje čine idealnog čoveka.

Related image                                  Vrline se mogu podeliti na:

*dianoetičke (teorijske, logičke) upućene na saznavanje

*etičke (praktične) koje su usmerene na volju

 

„Ono što razum potvrdi, volja mora da sledi“                                                                   Sreća, prema Aristotelu, nije uživanje niti čast, već dobro vođen vlastiti život. Svako ima onoliko sreće koliko mu pripada prema načinu vođenja vlastitog života.         Aristotel ističe da je praktično – politički život (bios politikos) sekundaran u odnosu na teorijski život (bios theoretikos), ali istinski dobar i srećan život nije moguć bez praktičnog, javnog života. Zato je čovek po prirodi društveno biće (Zoon politikon).

Svrha države je sreća njenih građana. Njeno dobro je iznad dobra pojedinca, tako je cilj kome se teži, dobro svih. Prema Aristotelu, ne postoji idealno dobra država. Najbolje su monarhija, aristokratija ili republika, ali ova pozitivna uređenja lako prelaze u loše oblike vladavine pa monarhija postaje tiranija, aristokratija – oligarhija, a republika – demokratija. U tom slučaju vlast deluje samo u svoju korist, a ne u korist cele države.

Sokrat

Sokratovo suđenje je najčuveniji sudski proces u istoriji filozofije                                    Problem Sokratove filozofije je pitanje kako treba živeti, da bi živeli u skladu sa istinom tj. onim što je dobro. Sokrat kaže brigom o duši. Da bi razumeli dušu moramo se voditi razumom, obzirom da joj je najbliži. Ako izaberemo ovakav život, onda je on nužno umeren i pravedan. Postavlja se pitanje kako da dođemo do ovih istina? Sokrat kaže da je istinsko znanje vrlina, a da nam ovakva znanja moraju moći pružiti valjanu definiciju opštih pojmova.

Image result for sokrat
Sokrat

 

Da bi dostigli znanje opšteg potrebno je izvesno duhovno strpljenje. Sokratova poznata sentencija „znam da ništa ne znam“, nije osporavanje istine, već stav da do nje put nije lak. Ono do čega je lako doći, obično je privid istine (doxa). Tačnije, što je veće znanje o nekom problemu, to je veća samosvest o neznanju. Ovo dostizanje istine putem dijaloga Sokrat naziva majeutikom tj babičkom veštinom. Dijalog postaje osnova za dijalektiku – najvišu nauku. Sokrat ne veruje da je čovek rđav po prirodi, već da je takav iz neznanja. Mudar čovek ne saznaje zbog posedovanja znanja, već zbog dobrog vođenja vlastitog života.

Sokrat je često govorio kako ga vodi unutrašnji glas (demon), koji ga odvraća od lošeg.

 

 

Aristotelova metafizika i četiri počela bića

Predmet Aristotelove prve filozofije je biće kao takvo (to einai) ili ono što se nalazi iza sveta pojedinačnih stvari. Biće je ono u čemu nastaje pojedinačno biče tj. bivstvujuće (to oν). Dok se fizika bavi čulno-saznajnim bićem, metafizika se bavi onim iza pojavnog bića. Tačnije metafizika se bavi razlozima, a fizika posledicama bića. Related image

Prema Aristotelu postoje četiri počela ili razloga bića čije nam poimanje omogućuje saznanje sveta u celini. Ti oblici su obik, materija, uzrok i svrha.

Oblik (forma, ideja) se uvek nalazi u pojedinačnim predmetima. Aristotelove ideje imaju samo dinamičko značenje, što znači da ne postoje same za sebe (kao Platonove ideje), već sadrže nešto delatno ili aktivno.

Materija (tvar) jeste ono što leži u temelju (podmet) koji se oblikuje tj. stiče svojstva i trpi promene. Dok je prva materija čista potencijalnost, druga materija je relativna i postoji kao nešto unapred oblikovano što se dalje može oblikovati.

Delatni uzrok (početak kretanja) jeste treće počelo bića i predstavlja delatnu silu ili uzrok kretanja tj promene. Radi se o prelasku iz mogućnosti (potencija) u stvranost (delatni čin). Bog je uzrok svih uzroka, pa i početak svakog kretanja.

Finalni uzrok (telos) je četvrto počelo bića, a prema Aristotelu sve postojeće ima svrhu u sebi samom (teleologija), pri čemu je svrha unapred upisana u postojanje. Tvar čezne za svojim oblikom, pa suština neke stvari jeste biće stvoreno prema nekom cilju, a to Aristotel zove entelehija (težnja ka nekom cilju određeno unutrašnjom svrhom).

 

 

 

 

 

 

 

Aristotelova logika

Da bi stigli do istini potrebna su odgovarajuća oruđa. Aristotel je izgradio oruđa koja je nazvao organon, stvorivši time temelj za ono što su kasnije nazvali logika.

Image result for aristotelova logika Aristotel uvodi 10 kategorija koje odgovaraju oblicima ljudskog mišljenja a povezane su sa osnovnim oblicima stvarnosti. To su supstancija, kvantitet, kvalitet, relacija, mesto, vreme, položaj, posedovanje, delanje, trpljenje. Same kategorije ništa ne odriču niti potvrđuju; afirmacija i negacija nastaju njihovim međusobnim povezivanjem. Istina je uvek u sudu, ne u kategorijama i pojmovima.

Prva supstancija je pojedinačno biće, druga i sve ostale kategorije jesu predikat prvoj supstanciji ili se nalaze u njoj. Kada ne bi postojala prva supstancija ne bi postojalo ni ništa drugo.

Aristotel je formulisao prvu logičku teoriju – teoriju silogizma. Silogizam podrazumeva zaključivanje iz dve premise, a prema vrsti premisa (kategoričke, hipotetičke, disjunktivne) imamo i različite vrste zaključaka. To su tzv. „čisti“ zaključci, mada postoje i tzv. „nečisti“ tj. mešani zaključci (hipotetičko-kategoričke, disjunktivno-kategoričke, hipotetičko-disjunktivne).

Primer silogizma:

Svi ljudi su živa bića              〉 premisa                 MP

Svi Grci su ljudi                      〉 premisa                 SM

Svi Grci su živa bića               〉 zaključak               SP

Stoička vrlina i sreća

Zenon iz Kitiona (Kipar) osnovao je školu nazvanu stoičkom, prema mestu (oslikanom tremu), gde je držao predavanja. Razlikujemo ranu stou, srednju i kasnu stou (Seneka, Epiktet, Marko Aurelije). Stioci su svoju filozofiju doživljavali kao način života i smatrali su da nije bitno ono što neko govori, već ono što taj radi tj. kako se ponaša. Image result for stoiciTako, verujući da je vrlina dovoljna za sreću, stoici veruju da je mudrac imun na nesreće.

Život u skladu sa prirodom, to je stoički etički ideal. To podrazumeva život u skladu sa svojom vlastitom prirodom, u skladu sa logosom i kosmosom. Zato za Zenona cilj života jeste: „Život u skladu sa prirodom tj život u skladu sa vrlinama.“

Stoici logos dovode u vezu sa nužnošču tj determinizmom. Iz toga zaključuju, da sve što se dešava mora da se dešava, pa zato čovek nije u stanju da išta promeni. Takođe čovek tu sudbinu treba da prihvati, jer sve što se dešava, dešava se prema umu tj umno je. Čovekova mudrost je u „prihvatanju sudbine“ iz dva razloga: 1) čovek ništa ne može da promeni, pa je bezumno i pokušavati, i 2) ono što se dešava umno je, pa bi bilo bezumno ne prihvatiti ga.

U čemu je onda ljudska sloboda, ako je sve unapred određeno? Stoici kažu da je sloboda čoveka u njegovom ličnom stavu prema svim dešavanjima na koja ne može da utiče, tačnije, da prihvati ono što mu je dato i kako mu je dato i da tako i želi, a ne drugačije, pa će biti srećan. „Ne zahtevaj da se sve dešava onako kako ti hoćeš, nego želi da se sve dešava onako kako se dešava i bićeš srećan!“

Ovu mudrost postajanja ravnodušnim prema svim stvarima na koje čovek ne može da utiče, stoici nazivaju ataraksijom. Ataraksija je indiferentnost prema stvarima  koje ne zavise od njega, pa tako prema stoicima, nisu ni bitne za njihovu sreću. Etički ideal samodovoljnosti stioci nazivaju autarkijom, a ataraksija je nužan uslov za autarkiju.

Image result for stoici
Zenon